Istorija upotrebe bilja u svrhe lečenja

Lekovito bilje je oduvek privlačilo pažnju čoveka. Istorija lekovitog bilja je deo kulturne istorije čovečanstva.

Istorija-lekovitog-bilja-1Ne zna se kako i kada su ljudi shvatili da se biljke mogu upotrebljavati za lečenje bolesti, ali se lečenje biljem verovatno razvilo iz upotrebe biljaka u ishrani, delom metodom pokušaja i greške, a delom iz znanja koje su ljudi stekli živeći u bliskom dodiru s prirodom.

Svako pleme, svaki narod i kraj imaju svoje svojstveno lekovito bilje. Upotreba lekovitog bilja u svrhe lečenja je stara koliko i samo čovečanstvo.

Prvi počeci upotrebe vezuju se za najranije životne zajednice kada je čovek u borbi za goli život slučajno probao biljke i sticao dragocena iskustva.
Ta iskustva gomilana kroz vekove su naše najveće blago.

Tako je čovek upoznao lekovitost, ali i otrovnost bilja. Prema otrovnom bilju se odnosio sa strahopoštovanjem. Otrovnost bilja je spoznao hraneći životinje. Domaće životinje ne jedu otrovnu hranu, ali isto tako mnoge divlje životinje jedu otrovno bilje bez ikakvih posledica, a da su one u isto vreme smrtonosne za čoveka.

Ipak upotreba lekovitog bilja u svrhe lečenja vezuje se za vreme velikih epidemija koje je čovečanstvo preživelo. Muka čoveka natera da napravi najveća otkrića. Tako čovek biljem previjao rane, smanjivao bol, ublažavao groznicu… Bile su to preteče lekara i apotekara.

Otrovno bilje je korišćeno za mazanje strela korišćenih u lovu ili ratovanju. Tom bilju je naš narod dao imena koja asociraju na odvratnost: bunika, čemerika, ljutić, besnik, pasije grožđe, burjan…

Istorija-lekovitog-bilja-2Za razliku od otrovnog mirisnom ilekovitom bilju čovek je davao nazive sa puno ljubavi: majčina dušica, krasuljak, dobričica, miloduh, ljubičica, matičnjak…

U tropskim i vlažnim predelima Afrike (dolina Nila) na prvim crtežima Egipćana i Asiraca nalazimo crteže biljaka: vinove loze, perunike, ricinusa i lokvanja. Poznavanje lekovitog bilja smatralo se posebnom veštinom koja se prenosila skolena na koleno. Uglavno su je posedovali starešine plemena ili vračevi. Lečenje je obično obavljano uz rituale praćene molitvama, pesmom i igrom.

Prvi pisani spomenici o upotrebi lekovitog bilja u svrhu lečenja potiču sa istoka (južna Azija). Kineski narod se smatra najstarijim kulturnim narodom, pa u Kini nalazimo najstarije spise i spomenike o lečenju lekovitim biljem iz 3000 god. p.n.e, a imperator Šen Nung spominje cimet i njegova lekovita svojstva još 2700god.p.n.e. Pent Sao – medicinsko delo od 52 knjige napisano 2500god. p.n.e. ima dve knjige koje govore o lekovitom bilju.

Kinezi i indijci se vekovima prepiru oko porekla čaja. Po Kinezima pronalazač je Šen Nung, kome je, prema priči, nekoliko listića biljke čaja donešeno vetrom, upalo u posudu sa ključalom vodom. Voda je dobila izuzetan ukus, a imperator je svoje otkriće velikodušno poklonio narodu. Indijci pak tvrde da se u Bengalu znalo za čaj vekovima ranije i da su listovi biljke čaj u Kinu stigli zajedno sa budističkim monasima.

Istorija-lekovitog-bilja-3Indija je kako ranije tako i danas nabogatija zemlja, jer zbog bujne flore i faune predstavlja glavnu zemlju proizvodnje lekovitog bilja i začina. Zbog indije tj. tražeći put do nje je i Kolumbo otkrio Ameriku. Zbog nje su vođeni mnogi kolonijelni ratovi. U induskim svetim knjigama – Vedama zapisani su prvi biljni lekovi.

Egipat je u dollni Nila imao proizvodnju začina i mirisa (parfema). U Eberovim papirusima (1550god, pn.n.e) spominje se lekovito bilje. Egipćani su razvili tehniku prerade bilja: balzamovanje i destilaciju.

I drugi stari narodi Feničani, vavilonci, Jevreji, Persijanci poznavali su veštinu lečenja lekovitim biljem. Savremena istraživanja govore da nije bilo upotrebe lekovitog bilja ne bi bila moguća izgradnja piramida, jer bi zarazne bolesti pokosile radnike. Jevreji su molitvu stavljali ispred upotrebe leka smatrajući da će semolitvom bolest – zao duh isterati iz tela.

Do pojave Grka upotreba lekovitog bilja vezivana za religiju. Hipokrat (459-370) u svojim delima nam pruža podatke o 300 lekovitih biljaka podeljenih prema fiziološkom dejstvu: protiv groznice, crevnih parazita, narkotika… Najvažniji pisac o lekovitom bilju toga vremena je bio Padenije Dioskoridis.Delo De Materna Medica  pisano 77god. I veka bilo je ugled i uzor Rimljanima i Arapima 15 vekova. U delu je sa crtežima, načinom branja, čuvanja i upotrebe opisano 500 biljaka. Slavni Galenus (131-200) je otac galenske farmacije, pa po njemu i nauka o izradi lekova se zove galenska farmacija.

Nakon antičkog doba, veština lečenja i priprema lekova prelazi u manastire, gde su se lekovi spravljali uglavnom od malog broja biljaka (obično 16 biljaka). U to vreme su cenjeni bili čudni lekovi: zmijsko mleko, mast od besnog bika, krokodilske suze itd.

Arapski svet je dao značajan doprinos napretku farmacije i upotrebi lekovitog bilja, jer su  povezali lekovito bilje sa hemijom. Kao gospodari mora i trgovine stalno su donosili nove biljke i začine. Putovanja Marka Pola (1254-1324) donose Evropi veliki broj biljaka, pa niču botanički vrtovi. Alhemičari vekovima traže „eliksir mladosti“, “kamen mudrosti“. Sa Francuskom revolucijom je došlo i novo doba za farmaciju, formiranje posebnog pravca – fitohemije. Još uvek su biljke glavni izvori i sirovina za proizvodnju glikozida. Nauka o alkaloidima i glikozidima je najveća moć farmaceutske nauke.

U našoj zemlji Srbiji upotreba lekovitog bilja datira od davnina. Naša zemlja spada među zemlje bogate lekoviti biljem. Samoniklo i kultivisano lekovito bilje je rudnik zdravlja naše zemlje koji još nije dooljno ispitan,i zbog toga slabo korišćen. Hilandarski medicinski kodeks br.517 koji je otkriven 1951 god. U biblioteci manastira Hilandara navodi upotrebu kamfora, perunike i kukureka. Taj kodeks  prema rečima stručne javnosti predtstavlja najdragoceniji spomenik medicinske kuture, a delo potiče iz XV ili XVI veka.

Razvoj nauke je omogućio da se iz biljaka izdvoje pojedini sastojci i da se otkrije za koju je hemijsku materiju iz biljke vezano određeno delovanje. Tako se došlo do saznanja zašto biljke deluju na čovekov organizam. Ali i danas je jako malo biljaka kemijski detaljno ispitano, naročito u našoj zemlji, pa je to polje nauke koje će se tek razvijati. Zašto biljke deluju na čovekov organizam tako kako deluju, šta je to što iz njih leči, koja je najbolja doza i kombinacija bilja za koje bolesti su pitanja na koja ćemo uvek tražiti odgovor u budućnost.